Геонаслеђе
Геолошка разноврсност Ђердапа
Од Голупца до Кладова, Дунав протиче кроз најлепшу клисуру Европе – Ђердап, названу и Гвоздена врата због културно-историјског значаја. Ови предели су и у геолошком, морфолошком и просторном смислу најинтересантнији и најатрактивнији. Морфолошке одлике Ђердапа указују да је клисура настала сукцесивним усецањем Дунава у планински масив Карпата, остављајући стрме и местимично вертикалне стране које се издижу изнад речног нивоа и до 800 метара.
Простор Ђердапа се одликује великом разноврсношћу геолошке грађе, односно литолошког састава, старости и склопа. Заступљене су седиментне стене, пробоји гранитоида и метаморфити, настајали од палеозоика до наших дана. На ширем подручју Ђердапске клисуре, која припада Карпатобалканском луку, тектонски покрети су били врло снажни што се одразило и на садашњи структурни склоп, у којем су издвојене бројне лонгитудиналне тектонске зоне. Најдоминантније тектонске структуре представљају два венца навлака названа: Гетикум и Крајиникум, односно Мироч-Косовица. Структурне јединице нижег реда представљају Хомољски кристалин, Поречка и Мирочка јединица.
Најстарије стене су заступљене у Хомољском кристалину који се састоји од два комплекса протерозојске старости. Доњи чине плагиокласни гнајсеви преко којих се тектонско-ерозионо налазе различити шкриљци. И Мирочка јединица има хлорит-серицитске и актинолитске шкриљце, са габровима прекамбријске до ордовичке старости. Преко њих трансгресивно леже силур-девонски пешчари, аргилошисти и кречњаци, преко 250 м дебљине. Затим се налазе доњокарбонски кречњаци и конгломерати са туфовима, средњокаробонски кластити са угљем, пробијени порфиритима и риодацитима, а навише се налазе црвени пешчари перма. Трансгресивно преко ових творевина леже лијаски кластити и кречњаци, као и доерски пешчари, глинци и гвожђевити кречњаци. Навише се постепено смењују кречњаци, плочасти са рожнацима и лапоровити са бројном амонитском фауном.
У геоморфолошком смислу, на простору Националног парка Ђердап издвајају се различити типови рељефа исказани кроз заступљене процесе и облике, од којих су доминантни флувијални, денудациони и карстни.
Ђердап чине четири клисуре: Голубачка клисура, Госпођин Вир са кањоном Бољетинске реке представља геолошки најинтересантнији део Националног парка Ђердап, Казан и Сипска клисура. Међу геоморфолошким објектима посебно се издвајају предели Великог Штрпца, као и Малог и Великог Казана-“капија Европе“ где је Дунав најужи (140м) и најдубљи (90м).
У геоморфолошком смислу под Ђердапом се данас подразумева: највећа, најдубља и најлепша клисура Европе, која одваја Банатске планине од планина источне Србије и спаја Панонски са Влашко-понтијским басеном. Доњомилановачком котлином клисуре су подељене на два дела: Мали и Велики Ђердап. Настанак овако сложене дунавске клисуре тумачен је у прво време веома једноставно: Научници су сматрали да је Дунав искористио за свој ток зоне великог разламања и спуштања терена између Банатских планина и планина источне Србије. Занимљиво тумачење настанка дунавске клисуре развио је Јован Цвијић (1903, 1924) који је пошао од чињенице, да су пре 10 милиона година Панонски и Влашко-понтијски басен били испуњени морима из којих су извиривала острва (Фрушка гора, Авала и др.). Ова два мора су била одвојена ниским Карпато-балканским планинским венцем, а између њих, по траси данашњег Дунава постојала је на неколико места веза у виду мореоузина. Касније (ппема Цвијићу) ниво Влашко-понтијског мора је почео да опада, па се тако преливала вода из вишег, Панонског у ниже, Влашко-понтијско море. Тако је Дунав наследио особину отоке, а трагови даљег продубљавања сачувани су у виду Тераса. И управо због тога, Цвијић каже да је Дунав у Ђердапу типична пробојница. Велики број научника је прихватило Цвијићево тумачење постанка Ђердапа, али не и сви.
Друга група научника мисли, пак супротно, да је дунавска клисура настала у тренутку кад је почело да се спушта Влашко-понтијско море и том приликом је једна река такозваном уназадном ерозијом у пределу развођа ова два мора, пробила развође и увукла се у супротан слив, те је тако повукла (пиратеријом) и обрнула реку из панонског слива у Влашко-понтијско море. Тако се формирало речно корито будућег Дунава кроз Ђердапску клисуру. Да ли је ово питање настанка Ђердапа дефинитивно решено, још увек се не зна, али се њиме научници и даље баве.
