Манастир Госпођин Вир

Низводно од Госпођиног вира, под наслагама шипара дуж обале Дунава, откривени су остаци вишеслојног насеља који припадају праисторијским периодима. На истраженој површини од око 200 квадратних метара установљено је неколико културних слојева. Најстарији трагови боравка људи на овом простору на основу археолошких података везују се за енеолитски период. О томе сведоче налази керамике са одликама баденске, Костолац-Коцофени и вучедолске културне групе. Наредни слој припадао је бронзаном добу са керамичким налазима карактеристичним за ватинску, вербацоара и жутобрдску групу. Континуитет се види по најмлађем слоју где је заступљен материјал везан за прелазни период од краја бронзаног ка почецима гвозденог доба. На северном делу локалитета откривени су остаци стражаре из римског периода. Сачувана је само у темељној висини, четвороугаоне је основе и релатино малих димензија. Имала је улогу у заштити пута који је на том делу био уклесан у литицу изнад Дунава. Чинила је део низа мањих утврђења који су због остваривања визуелне комуникације на овом простору саграђени на релативно малим одстојањима. Покретни археолошки материјал ову стражару (speculum) датира у III и IV век.

Скровита и природно заштићена увала била је настањена и у средњем веку. Мање средњевековно насеље заузимало је падину на јужном, равнијем делу терена, док је ближе обали Дунава нађена црква са некрополом која се састојала од 55 гробова. Покретни налази који се састоје од керамичког посуђа, предмета од метала, костију и новчића, казују да је средњевековно насеље нестало током XIV века, интензивно живело у XV, а мање је било настањено у XVI и XVII веку.