Народна веровања
Од најстаријих времена Дунав је за народе у његовом приобаљу био извор живота и егзистенције и зато је у народним веровањима представљан као живо биће. О Дунаву су испредане приче о постојању различитих митских водених бића: вила, водених духова, змајева . . .
Водена вила, вулва на влашком је у предањима овог краја митско биће змијоликог изгледа које је могло да лети. Приче старијих, посебно земљорадника, виноградара и баштована, казују да је она била заштитница овог краја од елементраних непогода, олује, града, јаких киша. Боравиште јој је било у дубинама Дунава код Гребена, а излазила је само када је са запада или северозапада у правцу доњомилановачке котлине и поља долазила нека непогода. Тада би вила узлетела “небу под облаке“ и хватала се у коштац са небеским силама, разбијајући силину облака, раздвајајући и шаљући их у румунска и брда на српској страни Дунава. Уз молитву Богу, домаћин би у башту, њиву или виноград постављао посуду са млеком и секиру како би одбрана поља била успешнија, а вила црпила снагу за борбу.
Водени дух или Кемџа у веровању народа ђердапског приобаља је човечуљак ђаволског изгледа, са дугом, белом брадом невероватне снаге. Живео је у дунавским вировима и чеврнтијама и из воде је излазио само ноћу. Током дана, нарочито у летњим месецима и изразито у јулу, своје жртве је вребао у време купања ако неко испадне из чамца или брода како би их удавио. Зато су родитељи забрањивали деци да се у јулу купају у Дунаву. Сматрало се такође, да није добро да алас или друга особа спава у чамцу или крај обале, већ да то чини што даље од воде.
