Хајдучка воденица

Праисторијска некропола на Хајдучкој Воденици налазила се на лучној ували у подножју Малог Штрпца, између Великог и Малог Казана. Археолошка истраживања, извршена су у периоду од 1967. до 1969. године обухватала су само мањи део некрополе, који је преостао после дуготрајног дејства ерозије дунавских вода. Истражени простор износио је 630 квадратних метара, протежући се претежно паралелно са обалом, од североистока ка југозападу, у појасу просечне ширине 12 метара. Након ископавања извршених 1967. године, извршено је датовање ове некрополе искључиво према налазима керамике старијег гвозденог доба. Овакво датовање тада је изгледало оправдано јер су остаци насеља тог периода утврђени и на другим местима у Хајдучкој Воденици. Истраживања извршена током 1968. и 1969. године на овој некрополи потврдила су да
је датовање овог налазишта у старије гвоздено доба нетачно. На истраженом простору, према функцији и врсти објеката разликовали су се простор са архитектонском конструкцијом и гробовима укопаним око ње и простор са сложеним каменим конструкцијама, спорадичним гробовима и правоугаоним огњиштем, делимично очуваним. Стратиграфија и редослед гробова указују на два издвојена хоризонта сахрањивања, у гробној комори, док у погледу некрополе у целости постоје три хоризонта сахрањивања. Најстарији хоризонт гробова потиче из времена пре изградње објекта коме припада основа са правоугаоним огњиштем. Други хоризонт чине гробови старије фазе гробних комора, док трећи, најмлађи хоризонт припада млађем нивоу гробних комора. На некрополи је откривен бројни керамички метаријал типа Старчево – Крис, углавном грубе фактуре. Такође су нађени купасти и парвоугаони батови од зеленкастог, еруптивног камена, као и два украшена облутка који се разликују по саставу и типологији. Блажу културну и хронолошку оцену некрополе на Хајдучкој Воденици за сада још увек није могуће прецизно извршити јер захтева потпуну обраду обимне документације и покретних налаза. У општим цртама релативна хронолошка подела некропола била би на три фазе: фаза I је паралелна са Падином А – Б, Власцем II – III, Алибегом и Кладовском скелом II, фаза II одговара старијем хоризонту становања Падине Б и хоризонту старијег неолита на Власцу, фаза III припада периоду старијег гвозденог доба.

Праисторијско насеље

Током 1966. и 1967. године извршени су сондажни радови на степенасто распоређеној тераси источно од кастела. Откривено праисторијско насеље простирало се дуж обале Дунава, на горњој тераси. На основу нађеног керамичког материјала хронолошки се опредељује у период касног бронзаног доба (жутобрдска културна група) и раног гвозденог доба (Басараби култура). На основу скромних остатака архитектуре може се рећи да су зграде у насељу биле изграђене у техници плетара са лепом, и да су имале четвороугаоне основе са овалним и потковичастим пећима. Керамички материјал који је нађен на доњој тераси делимично је припадао групи Коцофени. Стога се мозе претпоставити да је на овом локалитету у енеолиту постојало једно мање насеље Коцофени групе.

Касноантичко и рановизантијско утврђење

У средишњем делу лепезастог платоа, испод литица Малог Штрпца, око 12 км узводно од Текије, налазио се простор Ћетаће на којем су откривени остаци античког утврђења. Утврђење се простирало поред римског пута, на веома повољном месту, где се могло изградити пристаниште, преко пута ушћа речице Мраконије, чијом долином су непријатељи из унутрашњости Дакије могли угрозити овај део лимеса. Сви ови елементи давали су утврђењу веома значајан стратешки положај. Археолошка истраживања на утврђењу су извршена у периоду од 1966. до 1970. године. Утврђење је приближно квадратне основе, унутрашњих димензија 43×41 метара, са кружним кулама на угловима и једном петоугаоном кулом на средишњем делу бедема. Унутрашњи пречник кружних кула износи 3,8 метара. Овај фортификациони комплекс допуњују два зида са кружним кулама на крајевима која су се спуштала од западног бедема кастела до обале Дунава, а чија је основна функција била да обезбеђује пристаниште. У унутрашњости кастела
била је кула квадратне основе, над чијим се северним делом налазила једнобродна сакрална грађевина из времена када кастел није више коришћен у примарној, фортификационој функцији. Кастел је био грађен у техници opus mixtum са алтернацијом зона зиданих од ломљеног и притесаног камена и зона од 5 редова опека. У унутрашњости кастела је откривен већи број огњишта за становање, постављених уз саме бедеме. Најстарији антички материјал на простору утврђења регистрован је у североисточном делу, а припадао је периоду од средине I до поцетка II века. Следећи хоризонт живљења, који је потврђен археолошким материјалом из кастела на Хајдучкој Воденици припада VI веку.
Најзначајнији налаз са кастела јесте остава златног новца – 29 солида и 1 тремисис – који су нађени у керамичкој посуди заједно са вагом теговима и др. Поред набројаног, откривено је још 29 бронзаних новчића из VI века. На кастелу се живело и у средњем веку о чему сведоче спорадични налази средњевековне керамике (посебно у кулама), једнобродна црква, као и средњевековна некропола у
непосредној близини кастела.

Средњевековно насеље и некропола

Искључиво на основу керамичког материјала, у оквиру војног логора је утврђено постојање средњевековног насеља. Приликом истраживања нису пронађени насеобински елементи, као што су куће, пећи, огњишта и јаме. У североисточном делу утврђења је откривена једнобродна мања црква од камена са полукружном апсидом, која је већим делом уништена. На основу типологије керамичких фрагмената могуће је претпоставити да је насеље у Хајдучкој Воденици постојало већ у XI веку и да је највероватније без прекида трајало све до XV века. У прилог оваквом датовању иде налаз оставе средњевековног новца, која је садржала 148 комада бугарског, румунског и мађарског новца (Јована Страцимира
1364-1396, владара Видинског царства, 76 комада – румунских владара од Владислава И 1364-1377, до Мирце Старог 1386-1418, 65 комада – и мађарске краљице Марије 1382-1385, 7 комада). Источно од војног логора, на удаљености од око 50 метара, била је лоцирана и делимично истражена средњевековна некропола. Укупно је откривено 75 скелетних гробова, од којих је један био римски. Некропола припада типу средњевековних некропола на редове. Покојници су у гробне раке полагани у испруженом ставу, са различитим положајима руку (на појасу, грудима или поред тела). На мањем броју гробова, код 13 скелета, постојала је гробна конструкција. Оријентација скелета је била разлицита (запад-исток,
југозапад-североисток, северозапад-југоисток). Археолошки материјал је откривен у само 12 гробова. Од накита су нађене украсне плочице у функцији наруквице и наушнице са једном јагодом, а од оружја стрелице ромбоидног облика. средњевековна некропола је делимично истражена. На основу начина сахрањивања и покретних налаза може се оквирно датовати од XII до XV века. Гроб из римског периода је оријентисан у правцу исток-запад (лицем окренут према западу). покојник је сахрањен у дрвеном сандуку, а археолошки налази у гробу
карактеристични су за другу половину IV века (фибула, стаклени пехар, керамички крчаг и два новчића Констанција II, 335-361. године).